Физичка писменост и демократско грађанство

Заузели смо став да је физичка активност за тело исто што и читање за ум.

Из тога следи да особа има основно право не само да буде писмена у вештинама писања и читања, већ и да буде физички писмена. Физичка писменост је термин који се односи, са једне стране, на физичке компетенције, мотивацију, поверење и знање, а са друге, на уважавање и преузимање одговорности за сврсисходне физичке активности током живота. Другачије речено, физичка писменост води у потпуније разумевање и уважавање физичких активности и личне посвећености непрекидном, интегралном делу живота.

Поучавање деце и адолесцената физичкој писмености води сржним деловима ЕДЦ/ХРЕ. Као што је претходно наведено, физичка писменост наглашава личну одговорност за своме здравље и добробит. Кључни концепт одговорности нас освешћује о последицама одлука и избора које доносимо, било да их препознајемо или не. Разумевање физичке писмености значи промишљање о нашим навикама и, уколико се укаже потреба, преиспитивање. У демократском друштву грађани би требало да деле вредности моралне одговорности која у себе укључује „усвајање рефлексивног и мислећег приступа према активностима и њиховим последицама“ (више на: Competences For Democratic Culture, p. 42 f.,https://www.coe.int/en/web/education/competences-for-democratic-culture). Стога је досезање до физичке писмености сродно учењу о демократском грађанству на високо практичном и значајном нивоу за сваку особу.

Међутим, да би млади разумели шта раде у области физичке писмености или демократског грађанства, примењују искуствено учење које захтева рефлексију. Досезање до увида кроз лично искуство се не дешава аутоматски, већ пре учењем о томе шта чинимо. Као у учењу базираном на задацима (види Образовање за демократију, стр. 124), ученици решавају изазове или проблеме, а како би извукли закључке потребне су им могућности да поделе искуство и рефлектују га уз наставника који води процес. Штавише, наставник би требало да освести ученике о њиховим личним одговорностима за добробит и о томе да су личне одговорности кључне у демократском грађанству. Када управљате активностима из области физичког васпитања, требало би да ваше особље буде свесно тога да физичке активности у себе укључују размишљања о томе шта радите.

Физичка писменост није синоним, нити се везује са наставни предмет физичко васпитање. То је пре један од њених циљева, јер је физичко васпитање широм света усмерено на образовање за целоживотну укљученост физичких активности ради постизања и одржавања здравља. Физичка писменост се може остваривати на разне начине, попут упућивања и охрабривања од стране родитеља, школских другова, наставника, инструктора или пак на основу личне воље и донетих одлука. Дакле, није у питању наставни предмет. У школским условима директор и наставници планирају, воде и подржавају укључивање ученика у физичке акивности које су сврсисходне, корисне и смислене. Али, као у случају писмености, која „не укључује само компетенције за читање и писање, већ надилази укључивање критичке и ефективне употребе тих вештина у животима људи“, физичка писменост у себе укључује и друге аспекте, као што су:

• „Сензитивна перцепција у ‘читању’ свих облика физичког окружења, антиципација потребе или жеље за покретом и пружање адекватних одговора са интелигентним и маштовитим приступом.
• Добро уставновљен осећај сопства (selfа) као отелотворења у свету. Кроз интеракцију са окружењем то изазива осећај самопоуздања и поверења у себе.
• Осетљивост и свест о томе да отелотворене способности, кроз невербалну комуникацију воде ка лаком самоизражавању и бољој перцепцији односа са другима и ка емпатији.
• Способност да се препознају и да се управља основним квалитетима који утичу на ефективност извођења покрета и на разумевање основних принципа телесног здравља, у циљу поштовања фундаменталних сагледавања живота, као што су вежбање, сан и исхрана.“

Margaret Whitehead, ICSSPE Bulletin number 65 I October 2013, p. 29 f.
https://www.icsspe.org/sites/default/files/bulletin65_0.pdf