Школа као заједница која учи

У образовању увек се воде дискусије и остварују развоји. Директори углавном не могу знати које су то важне информације које нуде наставници ваше школе. Да ли су ова питања из образовања важна за вашу школу? Како их можете открити? Како можемо боље искористити време пре и после часова?

Одрживи систем

У свакој школи, наставници су углавном старији од осталих. Ученици су увек одређених година и већина родитеља припада извесном опсегу година, уз неке изузетке. Дакле, у редовима наставника су потребне замене и подмлађивања, како би се школа супротставила тренду раста старосне празнине која се ствара из године у годину. Школа је место иновације, па су многи наставници разочарани системом промена који дође и прође. Потребан је одржив систем који ће омогућити ужитак без обзира на то што се ради посао, који ће понудити испуњеност и радост и осигурати забаву. Демократија је једна велика, озбиљна целина која не може опстати без одрживог система.

Наставници би требало да разумеју школу као заједницу која учи и као заједницу у којој се практикује учење. Заједница која учи је свесна да сарадња не само да побољшава академска знања, већ помаже члановима заједнице да развију свест о себи и самопоуздање. Ради се о стварању и развоју динамичне, компетентне партиципације кроз праксу.

Два базична елемента

Што се тиче рада на часу, заједница која учи зависи од два базична елемента: повезивања поучавања са учењем и развој културе сарадње.

Повезивање поучавања са учењем

Узмимо на пример: Наставник држи час и поучава децу најбоље што уме. Неки ученици су разумели шта је причао, други имају питања а некима је потребна помоћ и додатна пажња. Овде настају две потребе: наставник би требало да настави са програмом и иде даље на следећу лекцију, иако је неким ученицима потребно још времена да би схватили наставну јединицу коју су управо радили. Нема времена за обе. Заједница која учи ствара шири распон могућности у циљу превазилажења оваквих дилема у којима је наставницма стало до потреба свих својих ученика.

У складу са правом на образовања, школа је обавезна да понуди једнаке могућности и осмишљене садржаје и методе поучвања како би помогла свима који уче да досегну своје циљеве. Стога није довољно ученицима да буду поучавани, већ бити сигуран да уче. Колико год то једноставно звучало, веома је тешко одмаћи се од старих навикнутих традиционалних облика рада на часу. То значи да мора постојати истраживање праксе која ће осигурати једнаке могућности учења, без обзира на различитост коју имају наставник и ученик. Исходи оваквог истраживања се морају добро проучити како би се изложили одговарајући индикатори за опис потребних корака и њихове евалуације.

Развој културе сарадње

Да би наставници знали како да наступе у заједници која учи, потребно је повезати их кроз културу сарадње. Ако је свако ученичко постигнуће један циљ, онда сваки наставник може допринети томе кроз различите перспективе које се нуде, било различитим предметима које предају, или различитим методама рада и стратегијама које користе. Самим тим, сарадња међу наставницим не може бити ограничена традиционалним питањима која се тич школског програма, активности или дисциплине, већ се фокус поставља на подржавање потреба сваког појединачног ученика. Овакав приступ тражи заједнички рад, бројне дискусије и анализе праксе рада на часу, као и заједничко доношење одлука у циљу унапређивања у областима која задиру у њихов професионални, научни, педагошки или дидактички оквир. Ова врста сарадње захтева унапређивање и развој сарадничких вештина које су потребне грађанима у демократском учешћу, попут, „препознавања и постављања циљева групе“ и „поделе важних и корисних знања, искустава или експертиза са групом и уверавање других чланова групе да то раде“. Више на: Competences for Democratic Culture, p.49.