Оцењивање је много више од тестирања и контроле

Давање оцене делује као завршни акт. Евалуација је као када у телу куца срце. Вама као директору, њихова употреба може изгледати или као ноћна мора или као корисни алат. Као готово свему што се ради у школи, и овим питањима је потребно посветити посебну пажњу пре коначног оцењивања.

Тестирање није оцењивање

Наставник улази у учионицу. Представља наставну јединицу, подвлачи важне делове и упоришне тачке, објашњава оно што мисли да би требало да се објасни и нуди један или два примера.

Ученик слуша и следи наставников пут. Одлази кући, проналази лекцију у уџбенику, чита је, подвлачи важне делове, присећа се објашњења и ради један до два задатка. Током наредног часа, наставник пита ученика да понови лекцију од претходног часа. На крају, наставник ученицима даје тему која се односи на поменуте наставне јединице и тражи од ученика да одговоре у писаној форми. Проверава написано и означава оно што недостаје.

Ово је сумативна оцена која се фокусира на постигнућа ученика, која сви познајемо из сопствених тестирања и оцењивања. У питању је захтев школског система којим се постиже степеновање. У исто време представља контролу, али не у циљу вредновања већ заправо мери колико је наставник ефектно пружио нформација и трансформисао их.

Тестирање и контрола имају озбиљних слабости. Критеријуми оцењивања су или врло нејасни, па не могу адекватно одмерити или сувише крути, тако да не могу да објасне различитост између ученичких снага и слабости. Ако узмемо у обзир субјективитет особе која оцењује ученичка постигнућа, може се десити да исте ученичке перформансе имају потпуно другачију оцену а повратне информације су ученицима готово бескорисне.

Формативна прогностичка оцена

Не само у ЕДЦ/ХРЕ, већ уопштено у добром наставном раду, оцена се односи на појединачног ученика и на његов процес учења (формативна оцена) и онога шта се од исхода може очекивати (прогностичка оцена). Ови облици оцењивања у себи садрже рефлексију личности ученика и њихове снаге и потребе у учењу.

Критеријуми оцењивања су алати којима се анализира где ученик греши, уместо да се исправљају грешке. Наставник разговара са ученицима о томе како могу да превазиђу потешкоће, а ученици преузимају одговорност за свој напредак у учењу. На овај начин, формативна и прогностичка оцена се процес поучавања и учења повезују кроз демократске вредности, тако што омогућавају и охрабрују ученике да учествују у демократији и да буду успешни и у другим облицима учења.

Детаље о сумативном, формативном и прогностичком оцењивању ћете наћи на: http://living-democracy.com/sr/textbooks/volume-1/part-2/unit-5/chapter-2/lesson-3/.

Критеријуми оцењивања су познати и ученицима

Оцењивање дакле треба да буде део демократског етоса у школама. Из тога следи да у сумативном оцењивању критеријуми треба да буду правични и јасни, а ученици морају бити упознати са њима. То се не односи само на поучавање и учење о демократском грађанству и људским правима, већ је предуслов доброг наставног рада – у свим наставним предметима. Штавише, у обавези сте да разговарате са наставницима и да се договорите о обиму сваке оцене. На пример, да ли се фокусира углавном на знање и вештине или укључује ставове и вредности?

Самооцењивање наставника

Наставници не могу побећи од својих индивидуалних перспектива и тога како оне утичу на процес оцењивања ученика. Стога морају бити свесни чињенице да оцена зависи од наставника до наставника и може ученицима деловати неправично. Наставници би непрекидно требало да проверавају своје процедуре оцењивања које могу постићи уз вршњачки увид и узајамне повратне информације. Други метод је слушање повратних информација од ученика. Трећи приступ је самооцењивање. У првом приручнику ЕДЦ/ХРЕ за наставнике, Образовање за демократију, се налази читаво поглавље посвећено оцењивању ученика, наставника и школа, на http://www.living-democracy.com/sr/textbooks/volume-1/part-2/unit-5/које садржи чеклисту за самооцењивање наставника: http://living-democracy.com/sr/textbooks/volume-1/part-2/unit-5/chapter-2/lesson-8/