Дијаграм компетенција за демократску културу

Извор: Competences for Democratic Culture Фигурине 1-7 су појашњене.

Дијаграм компетенција за демократску културу: белешке

Странице су из Competences for Democratic Culture

Дијаграм представља покушај визуелни приказ концептуалног модела компетенција које би грађани требало да имају и да учествују у развоју културе демократије (види стр. 9). Модел приказује поједностављену слику реалности, фокусира се на кључне аспекте, али изоставља многе друге. Мапа пута је, на пример, модел путне мреже у одређеном подручју, што је корисно јер показује управо оно што треба. На исти начин је приказан и модел компетенција за демократску културу. Показује нам да је наше понашање као индивидуе повезано са демократском културом као целином, у чему цела школа може имати своју улогу и образовати ученике за демократско грађанство.

Дијаграм и информације у наставку текста би требало да помогну у разумевању приручника Компетенције за демократску културу, али их не могу заменити. Намењене су обукама унутар установа за наставнике и директоре, или пак као врста информације за родитеље и остале из локалне заједнице.

1. Институционални оквир демократије (политички систем) не може да опстане уколико га не подржава култура демократије коју деле сви грађани. Они су, кроз овакву културу, посвећени поштовању владавине права и људских прва и њиховом остваривању. Уверени су и убеђени да се конфликти морају решавати мирним путем, прихватајући и поштујући различитости у друштву. Вољни су да изразе своје мишљење, као и да саслушају мишљења других. Посвећени су процесу доношења одлука који се базира на гласовима већине, као и заштити мањина и њихових права. Спремни су да се ангажују у дијалогу у вези културних подела (види стр. 15). Институционално установљена демократија и култура демократије су „инхерентно међузависне“ (стр. 15), што значи да ниједна страна није самоодржива уколико је друга не подржава. Снага културе демократије зависи не само од компетентних грађана, већ и од тога колико се кључни елементи, који су раније поменути, шире и деле пре нео што се ограничавају или оспоравају.

2. Када грађани учествују у дискусијама и доношењу одлука, сусрећу се са културним миљеом који је другачији од њима познатог. Интеркултурни дијалог између грађана је стога обележје културолошки различитих демократских друштава. Грађани који желе да се ангажују у дијалогу у вези културних подела и различитости, све учеснике виде као једнаке. Интеркултурни дијалог мора бити уграђен у културу демократије и обрнуто, демократска култура не може опстати без интеркултурног дијалога. Култура демократије и интеркултурни дијалог су „инхерентно међузависни“ (стр. 15) и повезују макро ниво друштва са микро ниоом интеракције између особа. Ова идеја је сажета у логоу овог сајта, Живети демократију.

3. Компетентни грађани имај предуслове за демократску културу и интеркултурни дијалог, али комптенције саме по себи нису довољне. Утицај политичких институција на макро нивоу је кључан: „…у зависности од поставке, институционални оквир може омогућити, бити канал, ометати или закочити начине на које грађани упражњавају своје компетенције за демократију и итеркултураност“ (стр. 17). На пример, грађани који су спремни да учествују у процесу доношења одлука треба да имају приступ нецензурисаним информацијама из медија и неопходни су им канали комуникације са другима и са влашћу.

4. Постоји група фактора на макро нивоу који могу допринети „системским обрасцима обесхрабривања и дискриминације“ (стр. 18), па се грађани, који су једнаки у демократији и интеркултурним компетенцијама, сусрећу са неједнаким могућностима њихове примене и учествовања у стварима које их се тичу. Друштвена неједнакост може бити последица неједнаке расподеле дохотка, расположивог времена, приступа информацијама или мрежама за комуникацију, као и изворима моћи. Неједнак приступ унутар самог друштва је тесно повезан са економским системом (попут неједнаке плате, незапослености, присуства међународних предузећа) и/или са политичким системом. Поделе између привилегованих и ускраћених група могу порасти до питања која се тичу родне неједнакости, сиромаштва, миграција, образовања или контроле моћи. „Систематична маргинализација и искључивање из демократских процеса и интеркултурног узврата“ (стр. 18) може обесхрабрити бројне грађане да учествују под истим условима, без обзира на ниво својих компетенција, доводећи до „грађанског неангажовања и отуђења“ (ibid.).

5. Друштвена неједнакост се перципира као присуство неједнакости и може угрозити културу демократије и легитимност институционалног оквира демократије. Стога је у демократским друштвима изузетно важно изборити се са друштвеном неједнакошћу и искључивањем, како би се осигурали „припадајући услови једнакости“ (ibid.) за све грађане. Исто тако, важно је сетити се како су дистрибутивна правда или људска и грађанска права историјска тековина која је давно настала, као резултат борбе за право гласа жена и права жена широм Европе. Људска права и учешће према демократији су се развили у дугим процесима који још увек трају. Зато је значајна посвећеност освешћених грађана, како би се осеигурало да сви чланови друштва, без обзира на социјални статус, буду препознати и уживају једнаке могућности партиципирања.

6. Концепт културе: „Сваку културу чине три главна аспекта: материјални ресурси које су користили припадници групе (нпр. алати, храна, одећа), социјално дељиви ресурси групе (нпр. језик, религија, правила понашања) и субјективни ресурси који се везују за појединачног члана (нпр. вредности, ставови, веровања и чињења којима чланови групе потврђују референтни оквир свог односа према свету). Култура групе је композит формиран из сва три аспекта – састоји се од мреже материјалних, социјалних и субјективних ресурса“ (стр. 19). Међутим, групе су интерно хетерогене. Културе и норме се временом оспоравају и мењају. Чланови групе на основу сопствених избора прихватају одређени субјекат културних ресурса, одбацујући остале.

Свака друштвена група има различиту културу. У себе укључују народе, етничке или религијске групе, градове, комшилук, пословне организације, професије, ЛДБТ заједнице, групе особа са инвалидитетом или генерацијске групе и породице. Стога су друштва културолошки различита, а особе које у исто време припадају различитих друштвеним групама и учествују у разним, у исто време јединственим, констелацијама културе. У оквиру културних група особе се разликују у културном позиционирању, због чега се оспоравају културни ресурси унутар групе.

У свакој ситуацији у којој људи улазе у интеракцију са другима, осећају различитиост у култури друге особе или групе, због чега је „свака интерперсонална ситуација потенцијално интеркултурна ситуација“ (стр. 20). Наш референтни оквир се може преокренути од индивидуалног и интерперсоналног до интеркултурног, што значи да сагледавамо друге пре као чланове групе пре него као индивидуе. Такве интеркултуне ситуације могу настати када се сретну људи из различитих земаља или етничких група, који имају различиту веру, пол, сексуалну оријентацију или припадност друштвеном слоју, или се пак примећују разлике у образовању. Интеркултурни дијалог има потенцијал да изгради мостове између културних група, под условом да се он спроводи као „’отворена размена посматрања на бази заједничког разумевања и потовања, између особа или група које се по питању културне припадности виде као различите’“ (стр. 20ф).

Инеркултурни дијалог има највећу важност у оснаживању друштвене кохезије у културно различитим, демократским друштвима. Међутим, ако се културне групе виде друге као неприатеље, на пример због ратних сукоба из прошлости, на страни једне групе се налазе привилегије које иду на уштрб друге, а међукултурни дијалог се веома тешко може спровести јер захтева висок ниво интеркултурних компетенција, емпатију, личну снагу и храброст (види стр. 21).

7. Концепт компетенције и компетенција: (стр. 23 фф). У моделу компетенција за културу демократије, концепт компетенција (множина) се односи на личне „психолошке ресурсе – вредности, ставови, вештине, знања и/или критичко разумевање. Можемо из замислити као велики сет алата у којем се налази опрема (алати) за разне облике менталног и психолошког поступања. Компетенција (једнина) се односи на спремност и способност особе да користи ове компетенције или алате, које сматра адекватним за одређене околности или за решавање проблема. Концепт компетенције је „динамичан процес“ (стр. 24) у којем особа бира, активира, организује и управља психолошким ресурсима (компетенцијама) у одређеној ситуацији, конотролишући и прилагођавајући развоју компетенција у односу на дате услове. Компетенције се користе у кластерима пре него одвојено. Компетенција и компетенције су невидљиве и доступне су кроз теоријски оквир и моделе. Видљиве су а понашању особе, попут тога шта неко ради, мисли, каже, или у каквој је интеракцији са друигма. Наставници могу своје ученике проценити тако што ће посматрањи њихово понашање у демократским или интеркултурним ситуацијама. Приручник о моделу компетенције за демократску културу описује три примера да би показао како се покрећу кластери компетенција у одређеним ситуацијама: интеркултурни дијалог, одговор на говор мржње и учешће у политичкој дебати (види стр. 24 ф).

8. Како би као будући грађани били оснажени да учествују у култури демократије на макро нивоу, деца и млади би на микро нивоу друштва, у школској заједници, требало да увежбавају компетенције за демократску културу и интеркултурни дијалог (види стр. 16). То значи да је школа прихватила Образовање за демократско грађанство и за људска права (ЕДЦ/ХРЕ) као приступ на нивоу целе школе, што значи да се учи, поучава о, кроз и за демократију и људска права – демократија и људска права су садржај који се ради на часу (‘О’), педагошки начин управљања целом школом (‘кроз’) и практично искуство партиципације у школи, као припремаза партиципацију (‘за’). За потпуније разумевање све три димензије ЕДЦ/ХРЕ погледајте http://living-democracy.com/sr/textbooks/volume-1/part-1/unit-3/chapter-1/. Наставници и директори би требало да досегну компетенције за демократску културу и да их практикују у школи, како би били модел својим ученицима. Различитост у друштву се рефлектује у школској заједници и у одељењу, односно на часу, па би прави дијалог између наставника и ученика и међу ученицима, увек требало да укључи димензију интеркултурног дијалога. Учење за демократију културе није довољно да промени цело друштво на макро нивоу на боље, али није могуће без компетентних грађана.