Римска пословица каже да о укусима не треба расправљати. И заиста, шта волимо да једемо и пијемо, начин на који припремамо храну је део нашег идентитета. Радећи тако, увежбавамо своја права на личне слободе (УДХР, члан 3). То указује да су начини на који задовољавамо своје потребе за храном и пићем у ствари људска права која своју основу имају у ЕДЦ/ХРЕ. Слобода носи одговорност. Наше навике у исхрани у значајној мери утичу на наше здравље и очекивани животни век. Стога смо у великој мери одговорни за своју добробит. Међутим, наше одговорности сежу још даље. Ако током лета одлучимо, на пример, да купимо тиквице или дињу, ми подржавамо локалне произвођаче. Насупрот томе, ако зими инсистирамо на куповини таквих производа, у потпуности подржавамо глобални ланац снабдевања који има значајан утицај на окружење. Међутим, готово је немогуће у поптуности избећи глобалну поизводњу
Наша препорука је да школе охрабрују младе да обрате пажњу на своје навике у исхрани, на жеље и потребе. Колико год имали година, дечаци и девојчице су углавном свесни својих навика у исхрани. Процењивање хране и пића које користимо и начина на који их припремамо је процес целоживотног учења.
Школе имају могућност да подигну свест код ученика о томе какве последице имају њихови избори и навике у исхрани. Требало би охрабривати ученике да преузму одговорност за своју добробити, да поведу рачуна о здрављу других и о здрављу читаве планете (Competences for Democratic Culture, p. 41 f.). Тако ученици могу развити свест о сопственој ефикасности и компетенцијама које се тичу развоја добрих навика у исхрани и како их могу применити (Competences for Democratic Culture, p. 42 f.).
Штавише, школе у плуралистичким друштвима често чине мини заједницу у којој су удружена деца из различитих имиграционих заједница, религијских припадности и култура. Чак и такозвани домаћи ученици су далеко од формираних хомогених група. Школа тако може пружити прилику свим ученицима и њиховим родитељима да прикажу своју традицију, направе своја јела и поделе их са другима, што ће људе учинити отворенијима према онима које доживљавају као другачије. Таква „отвореност ка другим културама и њиховим веровањима, погледима на свет и чињењима (Competences for Democratic Culture, p. 39 f.) је став који помаже очување демократског друштва од ширења расне мржње и предрасуда.
